Pogled iz Srbije: Duško Vujošević – Trener

 Stefan Đorđević je rojen v začetku 90-ih v Kragujevcu. Skozi  je dal vse košarkarske selekcije, toda za kaj več je bil  prepočasen in preveč len. Trenutno študira na  fakulteti inženirskih znanosti kragujevške univerze, že leta pa  se ukvarja z analizami, skavtiranjem in pisanjem o košarki.

 Zaradi pristnosti Stefanove kolumne vsak torek berete v  izvornem srbskem jeziku, vezane pa so prvenstveno na ABA  Ligo in košarkarsko dogajanje na področju bivše države.

 

 

Odavno je prošao trenutak kada je Dule Vujošević za KK Partizan postao mnogo više od trenera. Postao je bastiljon košarke, demokratije, avangarde I šta ti ja znam čega još. Ljudi su više brinuli šta Dule govori na konferencijama  nego šta se dešava na parketu I zbog svega toga javnost je zaboravila šta je njegov posao I u čemu je najbolji…

Duškov sistem
Biti dugogodišnji uzastopni prvak u bilo čemu je enormno teško, pokušajte da budeti najbolji u basketu godinama samo u vašem naselju, nije baš lako? Biti neprikosnoven u nečemu na profesionalnom nivou godinama, to je izuzetan uspeh.

Kako to da je Partizan bio toliko dobar? Odgovor je poprilično jasan.  Partizan je radio mnogo bolje od drugih kako u selekciji igrača, tako i na samom parketu. U raznima neformalnim razgovorima sa pregršt trenera čuo sam da Vujoševića apostrofiraju kao trenera sa najvećim teorijskim poznavanjem košarke. To se u zlatnim godinama Partizana moglo zapravo i videti. Njegov tim je tokom godine rastao i bio uvek u vrhuncu forme kada su se trofeji dizali. Partizan je bio najbolji kada je bilo najpotrebnije. Nije nikada Partizan umirao u lepoti, ali je podela posla i zadataka bila jasna. Znalo se da će Braca Milošević ući da odigra odbranu, napada ofanzivan skok i igra čvrsto. Znalo se da će protivnički plejmejker pre ostati bez ruke nego proći Peru Božića. Znalo se da će Partizanovi napadi biti potpuno orijentisani igri na niskom postu. Crno – beli su funkcionisali kao mašina  Mašina se sklapala na treningu i u sali, paklenim radom.

“Jednom prilikom mi je iz patika kapljao znoj. Trenirao sam prosečno 7,8 sati”, jednom prilikom je otkrio Milenko Tepić.

Javna je tajna da su posle loših mečeva igrači Partizana imali kaznene treninge rano ujutru ili su čak iste večeri gledali snimak meča i razgovarali o propustima. Da to jeste surovo, ali je profesionalni sport surov. Karakter u sportu se stiče jakim radom u kontinuitetu, samopouzdanje se crpi iz rada i tako se stvarju pobednici. U tome je Partizan bio lider. Teško da na ovom prostoru postoji jače košarkaško ime od Partizana.

Nisu u “Pioniru” padali najveći timovi jer je Partizan imao veći budžet od njih ili bolje uslove, već jer su više radili. Vujošević je maestralno postavljao taktiku pred utakmice, a godinama je dovoljno ispekao zanat da ih maestralno i vodi. Odlično je spremao svoje igrače i maksimalno ih je motivisao što je odlika vrhunskih trenera.

Druga stvar koju je beograski klub odvajalo od drugih jeste selekcija igrača. Znalo se tačno kada ko stiže na red i ko koga menja. Krstić – Perović – Peković tako je na primer izgledao redosled po kom će igrači dobijati svoju šansu. Mlađi su stasavili uz starije, a svaki sledeći je gotovo bio talentovaniji ili bar podjednako talentovaniji. Tražili su se mladi talentovani igrači po Srbiji, a ostatak tima činili su iskusniji igrači i po koji stranac koji je donosio kvalitet i prevagu. Tako je sistem Partizana funkcionisao i to više nego uspešno.

Promena kursa

Stići na završni turnir Evrolige za timove sa našeg područja je epski uspeh. Nažalost, skeptičan sam da će taj uspeh neko ponoviti u skorijoj budućnosti. Vujošević je to uspeo i logičan sledeći korak je bio otići stepenicu više. Ponuda CSKA Moskve bila je više nego odlična, no Vujošević tu šansu nije iskoristio. Imao je izbor da se posveti učenju engleskog jezika i gradi evropsko karijeru ili da se vrati u Partizan. Povratak nazad bio je sigurnija i lakša opcija. Mislim da je Vujošević tu pogrešio da je trebalo da pokuša da napadne sa nekim drugim evropskim klubom Evroligu, trofej koji mu nedostaje.

Povratkom u crno – bele boje Vujošević je korak po korak da ruši svoj sopstveni sitem. Sistem koji mu je doneo toliko uspeha. To se nije desilo preko noći i naravno nije samo Duško kriv za to. Krivi su oni koji su mu to omogućili.

Selekcija igrača postala je diskutabilna. Dešavalo se i ranije da se pogreši u tome, bože moj, ljudi koji rade greše. Međutim greške su postale učestalije, a i skuplje. Talentovani par plejmejkera Miljenović – Radičević nije bio u planovima stratega. Pre svega jer su dovedeni Leo Vesterman, Tori Tomas, Boris Dalo i tako dalje.  Jasno je da je Dule bar pogledao 2,3 meča Tori Tomasa taj čovek nikad ne bi kročio u “Pionir”. Sa druge strane i mlađe kategorije Partizana su takođe nisu mogle da se pohvale fantastičnom selekcijom. Talenti poput Zagorca, Jokića, Tejića, Gudurića, Đokovića, Dangubića, Krstića su rivali prepoznali mnogo ranije. Osim Milutinova u Partizan u poslednjih 5 godina nije stigao ekstra talenat. Neki nisu hteli da trpe Vujoševićevu narav, neki nisu hteli da budu zamena strancima sumnjivog kvaliteta, neki nisu hteli da igraju bez para.

Pored selekcije, motivacija i psihološka priprema bila je uvijeno u foliju bleda. Ispadi poput davljenja igrača, napada na sudije, jaki izjava poput “Ako je neko loš čovek, potrudiću se da nikad ne postane igrač” bila su samo uvertira i znak da se nešto menja. Nakon toga je usledila serija medijskih obračuna, što preko novina i konferencija za štrampu, do televijskih emisija.  Funkcioneri Partizana to nisu prepoznali, ali je evidento bilo da Vujošević najveći deo svoje energije trošio van parketa. Zbog toga je počeo da ispašta tim.

Nije bilo više onog rasta ekipe tokom sezone. Tim iz dana u dan nije izgledao sve bolje, naprotiv izgledali su na terenu izuzetno nepovezano. Pored toga ponašanje igrača bilo je ispod renomea imena Partizana. I ranije je Vujošević vršio pritisak na sudije, ali je jedini koji je to smeo.  Retko kada su igrači Partizana dobijali tehničke greške, jedini koji je imao pravo da razgovara sa sudijama bio je Pera Božić. Jednostavno se izgubio sistem i rad koji je Partizan krasio godinama. Naravno da je Partizan imao manji budžet nego ranije, ali uz svo poštovanje Crvene zvezde nisu crveno – beli  Barselona, Panatenaikos, CSKA ili Makabi. Ti timovi su svi padali pred Partizanom i ako im je budžet bio i po 10 puta veći.

Duško Vujošević je vrhunski trener i oko toga nema diskusije, ali je samo trener. Duško nije niti političar niti ekonomista niti bilo šta slično, već trener. Njegova uloga je da trenira svoju ekipu, a to je nešto što je javnost zaboravila. I navijači Partizana bi trebalo da podržavaju Vujoševića, ali trenera Vujoševića. Nikako nekog samoprozvanog Čegevaru.