Pogled iz Srbije: “Čudesna priča Bobbya Dixona”
Stefan Đorđević je rojen v začetku 90-ih v Kragujevcu. Skozi je dal vse košarkarske selekcije, toda za kaj več je bil prepočasen in preveč len. Trenutno študira na fakulteti inženirskih znanosti kragujevške univerze, že leta pa se ukvarja z analizami, skavtiranjem in pisanjem o košarki.
Zaradi pristnosti Stefanove kolumne vsak torek berete v izvornem srbskem jeziku, vezane pa so prvenstveno na ABA Ligo in košarkarsko dogajanje na področju bivše države.
Čudesna priča Bobbya Dixona
“Mislio sam da mi je život završen kada se to desilo, bio sam besan i ljut na sebe i na to gde sam stigao. Rekao sam da se nikad neću vratiti na taj put,” govori Bobby Dixon o vremenu kada je sa 18 godina uhapšen zbog dilovanja droge. Danas je jedan od najtraženijih evropskih košarkaša, a lako se moglo desiti da zbog načina života nikada i ne zaigra ozbiljnu košarku. U tinejdžerskim godinama moraš biti izuzetno jak mentalno da se odupreš roditeljima, okruženju, društvu. Bobi to na početku nije mogao, ali je ova priča jedan od dokaza da je uspeo.
Dikson je rođen u Chicagu na neobičan način. Njegova majka se vraćala iz perionice kada joj je na stepeništu zgrade pukao vodenjak.
- foto: twitter
“Pokušala sam da se popnem uz stepenice, ali nije bilo šansi,” rekla je Lavanda. Jedva je uz pomoć Dixona seniora Bobi došao na svet, u podnožju stepenica zgrade. Detinjstvo mu je bilo pakao. Dok je bio beba majka Lavanda je konstantno bila pod dejstvom narkotika. Herion, kokain, mešala je sve opijate i zbog toga često dane provodila iza zatvorskih rešetaka. Sa svega 10 godina Bobby je na svojoj koži osetio koliko je život okrutan i bolan. Njegov trinaestogodšnji brat Bryan upucan je u leđa u svom naselju. Pomoći mu nije bilo, podlegao je ranama. Kada se to desilo majka se nalazila u zatvoru, ovog puta zbog dilovanja droge. Policijske racije, pucnjave, dileri, kriminal, nasilje, to je bila Bobbyjeva svakodnevnica. Zato i ne čudi njegovo hapšenje sa početka priče.
Nije jedini kome je košarka bukvalno spasila život. Zavidan košarkaški talenat je pokazivao u srednjoj školi. Imao je odlične brojke, ali nije mogao da pobegne od načina života karakterističnog za njegovu porodicu i okruženje. Na njegovu sreću u život mu je ušao Bryan McKinney, trener “Girls and boys club” insticucije, koja se brine o deci sa problemima kakve je Bobby imao. Rešio je da mu pomogne. Zbog hapšenja je izgubio poslednju srednjoškolsku sezonu, karijera mu je bila u magli. McKinney je svakodnevno trenirao, bili su to pakleni napori.
- foto: hepimizmir.com
“Video sam talentovanog igrača sa katastrofalnim stavom. Nije bio disciplinovan, nije verovao odraslim ljudima, ali mislio sam da mu mogu pomoći,” priseća se McKinney. Potegao je neke veze i uspeo je da Bobbyju obezbedi parcijalnu školarinu na “Kankakee Junior College”. U prvih par mečeva u novom timu nije dobio šansu na terenu, ali je prvu priliku iskoristio sa 27 poena, u narednoj je postigao 18.
Bobby se promenio, postao je odgovoran i vredan. U istoriju koledža je ušao kao najbolji trojkaš svih vremena. Redovno je ispunjavao sve školske obaveze.
“Ne dolazim na časove samo u slučaju da sam na samrti,” odvažno je govorio Dixon. Dobrim igrama na Junior koledžu izborio je stipendiju za koledž iz prve divizije NCAA lige. Nastupao je za Troy koledž i na 59. mečeva prosečno je ubacivao nešto preko 16 poena. Sa visinom od 178 centimetara nije bilo realno da NBA timovi pokažu interesovanje za njim. Zbog toga je poput velikog broja njegovih vršnjaka krenuo putem Evrope. Otisnuo se u Francusku, zatim je nastupao u Italiji.
- foto: twitter
Od 2012. godine je član Karsiyake. Taj turski tim je ovogodišnji hit evropske košarke. Vrhunskom igrom izbacili su u polufinalu glavnog favorita za titulu, Fenerbahče, a zatim je u finalu pao i Efes Dude Ivkovića. Prema informacijama iz Turske, Karsiyaka ima budžet skoro 10 puta manji od ova dva istanbulska tima. Turska liga je ove godine bila najjača u Evropi, a lider ovog zanimljivog tima koji je iz senke osvojio titulu ove godine bio je Bobby Dixon. Kada bi se o njemu napravio film sigurno bi bio blockbuster. Turska mu očigledno godi, pored nacionalne titule, uzeo je i Kup takmičenje u kome je bio najbolji igrač. Definitivno i on godi Turskoj, jer su mu iz Saveza ponudili pasoš te zemlje. Dixon je sa zadovoljstvom prihvatio, pa će već ovoga leta biti prvi plejmejker reprezentacije Turske. Pored novog pasoša, sjajni plejmejker se može pohvaliti i novim imenom koje će mu stajati u turskim dokumentima. Sada se zove kao njegov idol, čuveni bokser Muhamed Ali.
“Toliko sam se trudio i neko je to prepoznao. Počastvovan sam što ću igrati za nacionalni tim Turske,” napisao je Dixon, sada već Muhamed, na svom twitter nalogu.
Dixon nije racionalan igrač, voli jak tempo, uzima nerezonske šuteve, ali ih i pogađa. Prema informacijama iz medija naredne sezone bi trebalo da obuče dres Fenerbahčea. Videćemo kako će se snaći u sistemu Željka Obradovića koji forsira kontrolisanu pozicionu igru, koja do sada nije bila jača strana Diksona.
Na jednog Bobbyja postoji hiljadu momaka koji nisu pronašli put iz geta. Zato bi Bobbyja trebalo uzeti kao primer za neke nove klince koje život nije mazio. Njegova priča bi trebalo da bude inspiracija i vodić za neko bolje sutra. Dixon ne zaboravlja odakle je došao zato svaki meč igrao kao da je poslednji, u njegovim očima možete videti glad, strast i čeličnu volju. Njegov bivši trener je jednom prilikom rekao: “On je čovek sa ciljem u životu.” Čudesna priča Bobbyja Dixona …
Kolumna izraža mnenje avtorja in ne nujno uredništva kosarka.si!