Pogled iz Srbije: Balkanske muke

v rubriki
ABA Liga
s kategorijo
Kolumna
.

stefan đorđevićStefan Đorđević je rojen v začetku 90-ih v Kragujevcu. Skozi  je dal vse košarkarske selekcije, toda za kaj več je bil  prepočasen in preveč len. Trenutno študira na  fakulteti inženirskih znanosti kragujevške univerze, že leta pa  se ukvarja z analizami, skavtiranjem in pisanjem o košarki.

Zaradi pristnosti Stefanove kolumne vsak torek berete v izvornem srbskem jeziku, vezane pa so prvenstveno na ABA  Ligo in košarkarsko dogajanje na področju bivše države.

 

Svako vreme nosi svoje breme. Nekada igrači do svoje 28. godine nisu mogli da igraju u inostranstvu. To pravilo danas nije na snazi niti je realno i normalno da bude. Usled finansijske nestabilnosti, najblaže rečeno,talentovani igrači sa Balkana odlaze u evropske timove sve ranije i ranije. Već sa 14 godina igraju za kadetske, juniorske timove uglavnom Barselone, Real Madrida. Oni koji se odluče za Tursku uglavnom promene ime, nacionalnost i veru… Zašto je to tako?

RealGladan sitom ne veruje. Odavno je košarka postala biznis kao i svaki drugi. Nema tu ljubavi, romantike, ma koliko mi verovali i nadali se da je nešto od toga ostalo. Zbog toga mladi igrači, kao i njihovi roditelji, žele da se što pre da novčano obezbede. Kada ti zakuca sportski director Real Madrida na vrata teško je reći ne. Posebno kada ti obeća kule i gradove teško je kao roditelj reći svom detu nemoj sine ići tamo. Stavite se u kožu tih ljudi… Ono što oni ne vide jeste da u tom Realu u tom kadetskom timu igraju 5 najboljih Španaca, jedan Srbin, jedan Slovenac, dva Afrikanca i tako dalje. Od svih njih ukoliko jedan dođe do seniorskog tima to je za Real uspeh. A ostalih 11, gde će oni? Naviknuti na fantastične uslove, status u društvu, teško je nakon toga preći u timove na znatno nižem nivou. Treba u glavi preći tu prepreku i taj pad. Zašto onda ne ostanu u svojim zemljama i klubovima?

Sistemski rad na Balkanu osim možda u dva do tri kluba ne postoji ni u snovima. Ponoviću novca nema, pa nema. I baš zbog toga bi trebalo da se timovi okrenu mladim igračima, njihovim razvojem i da se dovode pažljivo skautirana jeftina pojačanja iz inostranstva. Realnost je nažalost drugačija. Uslovno rečeno manji timovi konstantno jure neke ciljeve. Pitaj Boga koje to ciljeve. I na tom putu uglavnom dovode menadžerske, potrošene i nekvalitetne igrače. Što se tiče ovih “većih”, to jest bogatijih klubova oni su jelte previše veliki da bi mogli da daju šansu mladim igračima.

BenderOni imaju obavezu da jure Top 16 faze Evrolige i takve stvari. Ti timovi uglavnom pokupe plejadu mladih igrača iz svoje zemlje, uglavnom najtalentovanijih i od njih gotovo niko ne dobije šansu. Tu su oni u timu, treniraju, bodre, slikaju se, priča se o njima, ali uglavnom samo mašu peškirima. Opravdanja su uglavnom nije fizički spreman, još nije dorastao tom zadatku i u krug. To možda i jeste tačno, ali dobar trener će zamaskirati nedostatke tog mladog igrača i uspeće da mu nađe neku ulogu. Vidimo da Bender u Makabiju ima finu rolu, kao i Dončić u Madridu (22 minuta, 10 poena za vikend).

Šta radi struka, da li su treneri problem? I jesu i nisu. Sigurno je da bi mogli da budu hrabriji i kreativniji. Da oni znaju da imaju potpunu slobodu i odrešene ruke sigurno bi i bili. Kada imaju na grbači ludo ambiciozne predsednike klubova i hrpu navijača koji žele kao sve i odmah kao i prosečan tinejdžer. Kada im je kofer uvek spreman jer već sutra možete biti na birou rada. No, svakako bi bilo poželjnije da treneri budu nešto hrabriji i da bar imaju neku viziju..

Što se tiče trenera u mlađim kategorijama tu je tek sivilo. Plata je (u Srbiji) je prosečno oko 150 do 200 evra. I ta plata se prima neredono, po principu kako kad. Moraš baš da voliš košarku, da nemaš porodicu, da je i ne planiraš da bi mogao da se maksimalno posvetiš njoj za tih neredovnih 200 evra. Uz to moraš i da imaš znanje i da budeš pedagod. Pa gde naći sve to? Zato uglavnom početnike treniraju mladići tek nešto stariji od njih samih bez dovoljnog znanja i iskustva.

Srbija je u proteklih desetak godina osvojila sve što se može osvojiti u mlađim selekcijama. Evropska, Svetska prvenstva, Univerzijade, ma sve. Gotovo svakog leta se naši talentovani momci vraćaju sa turnira sa zlatnim medaljama, MVP priznanjima. Novine pišu to su novi Divac, Bodiroga, Danilović… Mi ljubitelji košarke se ponadamo boljoj i svetlijoj budućnosti. A onda tajac… Kada je potrebno preći iz junior u seniore čini se da je taj put dugačak do Meseca i težak poput slona. Milion igrača se tu izgubi, ne snađe, ne dobiju priliku. Neki nikad nisu ni bili dovljno talentovani i nisu dovoljno trenirali.

Nikola Jokić, Rade Zagorac, Luka Dončić, Dženan Musa, Dragan Bender, Ante Žižić i drugi mladi igrači su izuzetno talentovani. Bilo je i ranije takvih talenata koji su se izgubili u međuvremenu. Činjenica je da je Balkan rasadnik talenata, ali sa ovakvim sistemskim uništavanjem i nemarom ne piše nam se dobro.