Pogled iz Srbije: “Žućkova levica”
Stefan Đorđević je rojen v začetku 90-ih v Kragujevcu. Skozi je dal vse košarkarske selekcije, toda za kaj več je bil prepočasen in preveč len. Trenutno študira na fakulteti inženirskih znanosti kragujevške univerze, že leta pa se ukvarja z analizami, skavtiranjem in pisanjem o košarki.
Zaradi pristnosti Stefanove kolumne vsak torek berete v izvornem srbskem jeziku, vezane pa so prvenstveno na ABA Ligo in košarkarsko dogajanje na področju bivše države.
Žučkova levica
Nedelja u kojoj se širom Evrope igraju Kup takmičanja je za nama. Upravo je to takmičenje gde najčešće “ousiderji” mogu stići najlakše do trofeja. Često se dešavaju iznenađenja, a to je na svojoj koži osetila Olimpija u meču sa Zlatorogom. Mega Leks je takođe bio na korak od iznenađenja protiv Zvezde, ali nisu imali dovoljno iskustva i sreće da prelome meč.
Domaćin jubilarnog 50. Kupa bio je Niš. Upravo je taj grad rekorder po broju organizovanih finalnih turnira Kupa do sada. Ono što je fantastično kod Niša je to što je hrana izuzetno ukusna, a cene su više nego pristupačne. Tako da su se svi svojim domovima vratili sa par kilograma više, ali bože moj, sve za košarku.
Prva stvar koja me je dočekala u ovom gradu na jugu Srbije jeste horda policije. Policija na sve strane, na svakom ćošku, u svakoj ulici, svuda. Kakav je to praznik košarke, kakav je to sport, šta je tu plemenito kada toliko policajaca mora da bude tu kako bi sve prošlo bezbedno? Nisam mogao kolima da dođem do svog hotela, jer me policija nije puštala da prođem. Sve to je jezivo, ali zaista jezivo.
Prvi i apsolutni favorit pred turnira bila je Crvena zvezda. Kada ste izraženi favorit, možete samo da razočarate. Ukoliko ne osvojite trofej to je ravno smaku sveta, ukoliko osvojite, pa dobro bilo je očekivano. Već u prvom meču crveno-beli su jasno svima stavili do znanja da su došli da osvoje “Žućkovu levicu” i da ih jedino to zanima.
Meč sa Partizanom bio je manje više negledljiv. Prosečan ljubitelj košarke bi promenio kanal da se radi o meču bilo koja dva druga kluba. Partizan nije imao nikakvu ideju u napadu, protok lopte nije postojao, a kada na to dodate more promašenih bacanje šanse za pobede su vam ravne mojim da osvojim srce Darje Klišine. Napadački je raspoložen bio jedino Pavlović, mada je on svojim nesmotrenim potezima sam sebe eleminisao iz meča.
Sa druge strane Zvezda je sigurnim izvođenjem penala, boljim izborom rešenja i maestralnom igrom u tranziciji apsolutno zasluženo slavila. Kada krenu Kalinić i Blažič da trče, spašavaj se ko može i to oba smera. Upravo je Slovenac bio možda i igrač odluke. Kada se meč lomio napravio par odličnih ulaza, pokupio nekoliko ničijih lopti… No, Zvezda je pokazala značajne slabosti. Hroničan nedostatak šuta spolja, loš pozicioni napad (najčešće se igra centaršut na Bobija), nemogućnost da se reši zonska odbrana, nekažnjavanje udvajanja na Marjanovića. Dosta slabosti je Zvezda pokazala, a opet je sigurno slavila, to je odlika dobrih timova.
Sa druge strane Mega Leks je turnir počeo “lagano” imali su dosta poteškoća u meču sa ekipom FMP-a, zatim su poprilično lako savladali Vršac u polufinalu. Najbolji meč su odigrali u pravo u finalu, ali nije bilo dovoljno. Govori se o mladosti, neiskustvu, nedostatku sreće kao glavnim razlozima poraza Mege.
- foto: abaliga.com
Falio je Marelja. Falio je igrač koji je već bio tu, da donese čvrstinu i još jednu opciju pod samim košem. Dakle Megi je pre svega falila ambcija, ambicija da ne pošalju jednog od najboljih igrača ove sezone u drugi tim. Bitno je i naglasiti da su najiskusniji u timu Mege Musli i Kešelj odigrali najnezrelije. Ne radi se brdu promašenih šuteva, svakom se desi dan da ništa neće da uđe, radi se o rešenjima u napadu. Neverovatno jeftino prodate lopte, direktno u ruke igračima Zvezdi. A kada njima tako date poklon, oni ga rado prihvataju i konvertuju u atraktivan kontra napad. Tada mi je kroz glavu prolazila rečenica mog prvog trenera: “Bolje baci loptu na tribine, šutni je van sale, ali nemoj protivniku da baciš loptu u ruke.”
Finalni meč je zaista bio dobar. Dobra košarka, 40 minuta visokog ritma, neizvesnosti i velike borbe na obe strane. Jaka Blažič je jednom skočio za loptu i tako završio na stolu vašeg koluminste. U pokušaju da se zaustavi, zgrabio me je za ramena. Evo i dva dana posle toga me sve boli.
Nadam se da je ovo finale prelomna tačka za dvojicu momaka iz iste generacije ’93. Luka Mitrović i Nenad Miljenović su blistali u “Čairu.” Dva kapitena, dva prijatelja i dva protivnika na terenu. Milion puta sam čuo kako je Miljenović fizički inferioran za ozbiljne protivnike. Teško ćete naći čvršću, snažniju i bolju odbranu od Zvezdine. Rezultat toga je – Jaka Blažič četiri lične greške, Branko Lazić, četiri lične greške, Čarls Dženkins četiri lične greške. A Miljenović? Miljenović ubacio 21 poen i dvocifren broj faulova je napravljen nad njime.
Sa druge strane Luka Mitrović je sigurno glavni “krivac” za trijumf Zvezde. Bio je pokretač serije u trećoj deonici, ubacio je 21 poen, uhvatio 12 lopti i apsolutno zasluženo poneo titulu najkorisnijeg igrača.
Za razliku od velike većine posetioca Kupa, Niš sam napustio u ponedeljak ujutru. Gledao sam kroz prozor hotelske sobe kako se iz hale sve iznosi i kako je već ujutru ceo Kup postao istorija. Shvataš koliko sve brzo prolazi i da je jako bitno da prepoznaš trenutak, trenutak u kome uživaš. A ja sam uživao u Nišu, dobra košarka, dragi prijatelji, ukusna hrana, nekad je toliko dovoljno…
Kolumna izraža mnenje avtorja in ne nujno uredništva kosarka.si.