Pogled iz Srbije: “Peđa Stojaković – Jedan od najvećih” (KOLUMNA)
Stefan Đorđević je rojen v začetku 90-ih v Kragujevcu. Skozi je dal vse košarkarske selekcije, toda za kaj več je bil prepočasen in preveč len. Trenutno študira na fakulteti inženirskih znanosti kragujevške univerze, že leta pa se ukvarja z analizami, skavtiranjem in pisanjem o košarki.
Zaradi pristnosti Stefanove kolumne vsak torek berete v izvornem srbskem jeziku, vezane pa so prvenstveno na ABA Ligo in košarkarsko dogajanje na področju bivše države.
Peđa Stojaković – Jedan od najvećih
Franšiza Sacramento Kingsa u svojoj istoriji povukla je četiri dresa, čak dva od ta četiri dresa nosila su srpski igrači. Početkom 21. veka u Srbiji ste u pola noći da vidite kako svetli pola solitera, a i da čujete Iliju Kovačića kako viče “Booombaaaaa.” Svi su pratili Sacramento Kingse i srpski dvojac Vladu Divca i Predraga Stojakovića. Svi moji drugovi sa treninga i iz razreda kleli su se u “Kraljeve”, svi su imali dresove, nosili su “DADA” patike model – Vlade Divac. Ja sam uvek voleo da budem kontraš, uvek sam morao biti posebna pahuljica, te sam navijao za Lakerse i najdominatniji par Kobe-Shaq. Sa ove distance mladom sebi kažem da sam zaista bio glup i da je igra koju su tada pružali Kingsi jedna od najlepši ikada. Ono što takođe tada nisam shvatao, a sada dobro znam jeste koja je veličina Predrag Stojaković.
- foto: bayarea.sbnation.com
Profesionalnu karijeru Stojaković je započeo u timu Crvene zvezde i to sa svega 15 godina. Jednom prilikom zakasnio je na trening, a trerener ga je ljutito upitao: “Gde si ti bre mali do sad?!” “Pa, bio sam u školi, do malopre sam imao časove,” odgovorio je Peđa. Svi na treningu su se smejali, a Peđa je tada shvatio da će škola pasti u drugi plan. Razumljivo da sa 15 godina nije bio među nosiocima igre, ali je umeo da savremena na vreme pokaže sav svoj talenat. U meču protiv beogradskog Radničkog 16. januara, 1993. godine ubacio je 18 poena. Svima je tada bilo jasno da crveno-beli u svojim redovima imaju dijamant.
Situacija u zemlji bila je katastrofalna. Za jednu platu vrhunskog inženjera mogla je da se kupi flaša mleka, sankcije su bile u jeku, o košarci niko nije ni mislio. Da stvar za porodicu Stojaković bude još teža, Peđin brat, Nenad, imao je zdrastvenih problema sa bubrezima. U to vreme košarka u Grčkoj je zahvaljujući Nikosu Galisu cvetala, arene su bile pune, plivalo se u novcu, a plate stranih igrača nisu bile oporezivane. Ceo talas mladih igrača sa ovih prostora poput lasta u jesen, odeselio se u toplije predele. Peđa je stopama Jarića, Tarlaća, Nesterovića otišao u Grčku, preciznije u PAOK.
- foto: nba.com
Ni dva teška loma noge, ni činjenica da ima svega 20 godina nisu sprečile Peđu da postane MVP jedne od najjačih liga u Evropi. Postizao je prosečno 24 poena po meču, što je kao nekih 35 danas, pošto se tada u Grčkoj košarka igala na 60 poena maksimalno. Uz to atmosfera u grčkim halama više je ličila na pojas Gaze, nego na sportski događaj. Hale su bile zadimljene, u teren su se ubacivali razni predmeti od flaša, pa čak i do tranzistora. Direktan čuvar i protivnik Stojakoviću bio je legendarni Byron Scott koji je tada bio na zalasku karijere. Upravo je on dao Kingsima sugestiju da te 1996. godine kao 14. pika na draftu izaberu Stojakovića. Draft 1996. godine bio je jedan od najjačih u istorji jer su tada pored Stojakovića izabrani i Kobe Bryant, Allen Iverson, Steve Nash, Ray Allen, Stephon Marbury, …
U Evropi i reprezentaciji Srbije nosio je broj 8 na leđima. Kada se otisnuo u najjaču ligu na svetu odabrao je broj 16, a razlog je bio taj što je mislio da će tamo morati da radi duplo više nego pre.
“Način na koji je igrao i trenirao je vrlo specifičan. Ja sam svojevremeno proveo tri meseca u Sakramentu, želeći da sagledam kakav je režim rada i treninga u NBA klubu. Ako je ceo tim trenirao, recimo od 10 do 12 sati, Divac i ja bismo onda otišli na ručak ili na kafu, a Peđa je uvek ostajao da radi sam. I neretko nam se posle nekog vremena javljao da ga ne čekamo,” kazao je Svetislav Pešić. Od juniorskih dana do kraja karijere Stojaković je bio pravi profesionalac i veliki radnik. Jednostavno je verovao da će mu se uloženi rad vratiti i da je njegova obaveza da svoj talenet unapređuje. Poštovao je igru, poštovao je talenat, toliko je bilo prosto. Bio je kompletan igrač, ali svima je jasno da je najjače oružje bio šut. Munjevit izbačaj i snajperska preciznost čoveka koji je visok 208 centimetara nemoguće je bilo braniti. Način na koji Peđa šutira nije pravilan, niti je školski. Neki “teoretičari” i stručnjaci pokušali su da mu promene šut. Znaš Peđa, mnogo izbacuješ lakat, kriviš se u levo, ne može to tako. Što bi rekao poznati srpski satiričar Zoran Kesić – budale.
- foto: nba.com
Ray Allen kaže da po položaju nogu tačno zna da li će pogoditi šut za tri poene ili ne. Upravo je na jačanju nogu Peđa najviše radio kada je došao u NBA ligu. Radio je sa Batom Zimonjićem, čovekom sa kojim je i ove godine radio najbolji krilni centar Evrope – Nemanja Bjelica.
„”Nemam šansi da ga pobedim. Svaki dan se takmičimo i niti jednom nisam uspeo da ga savladam, jednostavno je jedan od najboljih šutera ikada. Nismo nas dvojica ista klasa,” rekao je jednom prilikom Dirk Nowiztki.
Preko okena otisnuo se 1998. godine i prve dve sezone bio je u drugom planu kao i svaki ruki sa ovih prostora. Prekretnica se desila na početku treće sezone kada ga je Rick Adelman instalirao u startnu petorku. Peđa se odužio sa 20.4 poena, te 5.3 skokova po meču.
“Ako dođe u pozicju da šutne, pogodiće, budite sigurni. Ako mu date milimitar prostora, on će vas uništiti. Obično kada promaši otvoren šut i protvinici i mi ostanemo u čudu,” jasno je pojasnio Adelman kvalitete Stojakovića-
Na to se nadovezalo neverovatno reprezentativno leto na Evropskom prvenstvu u Turskoj. Bila je to jedna od najubedljivjih partija ikada…
Srbija je se prošetala do titule. Protvnici su prosečno gubili sa 23 poena razlika, a Peđa je iz igre šutirao 68 posto, dok je svaku drugu trojku pogađao. Niko nije imao ni promil šanse da savlada tu generaciju.
- foto: sacbee.com
Nastavio je Peđa da zatrpava NBA koševe, trojka za trojkom, poen za poenom. Plesali su Kingsi, ali preko Lakersa nikako nisu mogli. No, tu je bila reprezentacija da zaleči rane. Legendarni Indianapolis i titula Svetskog šampiona 2002. godine. Amerikancima je u četvrtfinalu ubacio 20 poena, a Argentincima 26 u velikom finalu. Sa zlatnom medeljom oko vrata Peđa je dao onu čuvenu izjavu: “Hvala svim noćnim klubovima u Beogradu koji su nam ovo omogućili.” Javna tajna je bila da se srpski košarkaši odlično provode, ali su svojim kvalitetom i igrom na terenu to stavljali u drugi plan.
Narednog leta kormilo reprezentacije preuzeo je Duško Vujošević. Novi selektor suočio se brojnim otkazima reprezentativaca, ali je Peđa odlučio da igra, iako je imao povredu skočnog zgloba. Srbija je doživela neuspeh, a srpski navijači su maksimalno ispljuvali Stojakovića. To je nažalost bio poslednji put da je Stojaković obukao dres reprezentacije. Problemi u komunikaciji sa selektor Obradovićem, traženje dozvole da kasnije krene sa pripremama, te jednostavno Peđu više nismo gledali nacionalnom dresu.
Sa druge strane u NBA ligi je pružao najbolje partije. U sezoni 2003/2004 bio je drugi strelac lige sa 24.2 poena po meču. Procenti šuta su mi bili astronomski 92.7 procenata sa linije penala i 43 posto za tri! Tih godina upisao je i tri nastupa na All Star-u, te je dva puta bio šampion u brzom šutiranju trojki. Kaže da bi i treći put poneo tu titulu da u ćošku odakle je krenuo da šutira nisu sedeli baksuzi Vlade Divac i Vlada Radmanović. Kingsi su umirali u lepoti, Peđa je sipao kao lud, ali do titule nikako nisu mogli. Činilo se da će Peđa karijeru završiti bez prstena… No, košarkaški Bogovi su rešili da ne dozvole tu nepravdu. U svojoj poslednjoj sezoni, igrajući za Dallas, Peđa je kao rezervista stigao do titule. I gle čuda baš je svojim trojkama u plejofu izbacio Lakerse koji su bili prvi pretedenti za vrh.
Saša Đorđević se zvanično od košarke oprostio 2005. godine revijalnim mečom u hali Pionir. Bio je to jedan spektakl, krem košarke, toliki broj zvezda u jednoj hali. Među njima bio je i Predrag Peđa Stojaković i njegovo predstavljanje bilo je upečatljivo. Čitava hala mu je zviždala, a isto se dešavalo kad god je u toku meča primio loptu. Naravno razlog je bio to što se nije odazvao reprezentaciji. Iz današnje perspektive u kojoj selektori mole nedokazane, golobrade igrače da igraju za reprezentaciju, zviždanje Stojakoviću deluje neverovatno. Čoveku koji je vervatno najzaslužniji za dva najveća uspeha naše košarke u poslednjih 15 godina. Šta to govori o nama, osim da smo razmaženi, nerealni i da vrlo brzo sve zaboravljamo.
Peđa Stojakovič je jedan od najboljih igrača u istoriji evropske košarke, a sigurno jedan od igrača sa najvećim pečatom u NBA ligi. Nekako je u javnosti i medijima nepravedno zapostavljen, valjda što je premalo igrao u Evropi. Kada pogledam Peđu vidim pravog košarkaša, od glave do pete, pravog sportistu i jednu pravu legendu..
Kolumna izraža mnenje avtorja in ne nujno uredništva kosarka.si!