Pogled iz Srbije: Marko Gudurić

Stefan Đorđević je rojen v začetku 90-ih v Kragujevcu. Skozi  je dal vse košarkarske selekcije, toda za kaj več je bil  prepočasen in preveč len. Trenutno študira na  fakulteti inženirskih znanosti kragujevške univerze, že leta pa  se ukvarja z analizami, skavtiranjem in pisanjem o košarki.

Zaradi pristnosti Stefanove kolumne vsak torek berete v izvornem srbskem jeziku, vezane pa so prvenstveno na ABA  Ligo in košarkarsko dogajanje na področju bivše države ter po novem tudi na ligo NBA in njene košarkarje.

Jedna stvar je dobro poznata svim košarkaškim radnicima, a to je da je u februaru Beograd okupiran od strane košarkaških radnika sa svih krajeva sveta. Dolaze NBA skauti agenti, treneri, ma čitava plejada stručnjaka. Razlog je naravno kvalifikacioni turnir juniorske Evrolige. Poslednjih par godina ne propuštam taj turnir. Posebno sam bio aktivan na tim turnirima kada sam mislio da će moj životni poziv biti skautiranje. Pre par godina kada je čuvena generacija FMP-a 1995. bila na vrhuncu oči svih skauta bile su uperene ka Ristiću, Rebiću i Tejiću. Bio je tu i Cedevitin biser Mazalin, kao Ingliš (draftovan od strane Baksa) iz INSEP-a. U moj tefter upisano je neko skroz drugo ime – Marko Gudurić.

Ponoviću se po stoti put. Jednostavno ima nešto posebno u tim levorukim igračima. Ranije smo mogli da gledamo Paspalja, Kukoča kako plene košarkaškom elegancijom. Ono što godinama unazad radi Đinobili je prava poezija. Ono što radi Harden takođe.

Odličan osećaj za igru. Na razne načine ume da postigne koš, jako dobar ulaz, solidan šut. Ima vica u sebi, u ovoj konkurenciji atletski dobar. To je pisalo u mom “skauting” reportu Gudurića između ostalog kada sam ga prvi put gledao. I desilo se da sam pogodio i sad svima mogu da kažem I told you so.

I u seniorskoj konkurenciji Marko može baš na svaki način da postigne koš. Videlo smo protiv Bajerna zaista maestralnu partiju. Trojke sa 8,9 metara. Videli smo kako je osetio da Tomson ne sme da pravi faul pa je išao, u stilu Petra Dende, jako i do samog kraja. Videli smo kako na izlazno dodavanje ume da pogodi sa polu distance. Videli smo, da se Marko ne boji da preuzme odgovornost iako ima svega 20 godina.

Uzeti onakve šuteve pred punim “Pionirom” ne može baš bilo ko.

“Dobar si mali” – dobacio je Kari Pešić nakon meča Guduriću. Ako te Svetislav pohvali onda moraš biti baš, baš dobar.

Mislim, da nema lepše stvari nego kada iz svoje škole igrač stigne do seniora. Naši timovi su finansijski nestabilni i upravo bi treblao, da se u što većoj meri okrenu forsiranju mladih domaćih igrača. Svako dete košarku krene da trenira iz ljubavi. Puna hala navijača, bitan meč, trojka uz zvuk sirene. To je san koji svi jure.

Gudurić je iz Priboja stigao u Beograd kao dete. Išao je korak po korak i stigao do seniora. Smatram, da je šansu u prvom timu morao da dobije još prošle godine. Igrama u FMP-u je pokazao, da je KLS ligu prerastao i da tamo nema šta više da nauči. Ipak previše je skupljih, iskusnijih igrača bilo na njegovoj poziciji, te za njega mesta nije bilo.

Sigurno je da Marko ima i mana. Rad nogu u odbrani je pod znakom pitanja. No, Marko pokazuje ono što se retko viđa. Rutina u postizanju poena (posebno bacanja), sportska hrabrost i mogućnost, da u napadu radi sve. Jako je bitno imati takvog igrača, posebno u momentima kada se utakmica lomi. Ko je gledao Evropsko prvenstvo za igrače do 20 godina proteklog leta, mogao je da se uveri u to. Utakmica sa Bajernom je samo nastavak toga. Koliko god bio drčan na terenu oni koji poznaju Marka kažu, da je van terena drugačiji tip. Povučen, miran, fin momak.

“Ma kakvo slavlje. Idem kući da spavam, sutra ujutru trening”, rekao je Gudurić nakon tog već spominjanog meča sa timom iz Nemačke.

Ruku na srce, pitanje je koliku bi ulogu Gudurić imao, da se Dangubić nije povredio i da Rajan Tomson ne igra ovoliko bezlično. No, kako kažu stari – Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. A stari imaju iskustva, znaju oni.

Košarkaški zaljubljenici vole da maštaju i to je sasvim u redu. Posebno vole, da maštaju kada je u pitanju reprezentacija. Tako i ja sa veliko željom isčekujem, da vidim bekovski par Gudurić – Zagorac u dresu nacionalnog tima.

Talenat je neosporan. Vreme je na njihovoj strani. Na njima je sve ostalo, dok je na nama, da uživamo u njihovim igrama, a na klubovima da mladima daju što više prostora i poverenja.