Pogled iz Srbije: “Kralj je dobio krunu”
Stefan Đorđević je rojen v začetku 90-ih v Kragujevcu. Skozi je dal vse košarkarske selekcije, toda za kaj več je bil prepočasen in preveč len. Trenutno študira na fakulteti inženirskih znanosti kragujevške univerze, že leta pa se ukvarja z analizami, skavtiranjem in pisanjem o košarki.
Zaradi pristnosti Stefanove kolumne vsak torek berete v izvornem srbskem jeziku, vezane pa so prvenstveno na ABA Ligo in košarkarsko dogajanje na področju bivše države.
Dvadeset godina nije kratak period, pa ja jedva imam više godina od toga. Upravo je toliko vremena bilo potrebno Real Madridu da se ponovo domogne krova Evrope. Ako pogledamo sastav tima, pa i samu igru tokom sezone upravo je ove godine najmanje bilo očekivano da se Kralj uspenje na svoj tron.
- foto: euroleague.net
Ne pamtim da je u modernoj košarci jedan tim bio toliko omražen kao Real. Čak i neki moji prijatelji koi su fanatični navijači Panatenaikosa su u finalu navijali za Oli, prosto neverovatno. Istina je da ljudi ne vole CSKA, no prema Realu ljudi baš gaje negativne emocije. Nije da im ponašanje igrača španskog tima daje povoda za drugačiji odnos. Baš zbog toga Rudi Fernandez nema status koji zaslužuje, status jednog od najboljih igrača Evrope, bez sumnje. Ljudi to često zaboravljaju jer im je pažnja usmerena na glumu i foliranje Španca. Kažu da je tata Pablo Lasa glavni razlog zbog čega je Pablo preživeo na klupi Reala sve ove godine. Sigurno je u nedelju Laso senior bio najsrećniji čovek na svetu…
Rotacije, postavku igre i postulate Pabla Lasa niko nije uspeo da ukapira. Jedino Repeša ume da bude nerazumljivi od njega, no to je druga tema. Često je izgledalo da je napad Madrida kao neka vrsta organizovanog haosa. No, istrpeli su greške, poraze, padove dali su bezuslovnu podršku Lasu i na kraju se to vratilo. Gledaoci vide samo 5 posto onoga što tim živi tokom godinu dana, ukoliko pratite košarku i imate neke kontakte u tom svetu možda saznate nešto više. A onih 90 posto rada, odricanja, plana, dogovora, pripreme ne videte. Laso zna kako ovaj tim diše, zna ko šta može, ma zna ko na kojoj strani jastuka spava. U finalnom meču videli smo petorku u kojoj su bili Mačiulis i Noćioni, a upravo je ova dvojac uz šutersko ludilo Džejsija Kerola doneo toliko čekanu titulu. Ono što je tu fascinantno jeste činjenica da Mačiulis- Noćioni zajednoo do tog meča gotovo da nikad nisu igrali. Laso nije bio uplašen da u tom trenutku improvizuje, što nije odlika velikog broja trenera. I na oko i prema naprednoj statistici Madrid je ove godine bio i najbolji napad i najbolja odbrana Evrolige. Na sto poseda ubacuju 117.8, a primaju 100.7 poena.
Bilo je zaista lepo slušati iskrenog Lasa nakon pobede koji svu pažnju i zasluge usmerava ka njegovim igračima. Dok je izjava Mačiulisa da, citiram, – Volim da vidim tužnu malu facu Spanulisa, jedan od onih koje će se pamtiti.
- foto: euroleague.net
U meču sa Fenerbačeom videli smo jednu perfektnu četvrtinu, takvu igru teško da ćemo gledati uskoro. Čak 18 asistencija, nula izgubljenih lopti i milion trojki pretežno sa zvukom sirene oduvalo je turski tim. Ruku na srce, odbrana tima iz Istanbula u mnogome je pripomogla ovome. Često su ostajali sa igračem manje na strani bez lopte i odatle je dolazilo do velikog broja otvorenih šuteva. U drugom poluvremenu naleti Fenerbačea bili su jalovi, doduše tehnička greška i peta lična Bjelici je bila očajna odluka sudija. U tom meču videli smo rasplesani Real, onaj koji je lani do temelja srušio Barselonu. Javio se opet onaj crv sumnje, da li je Madrid ponovo prerano ispucao svoju municiju? Da li će opet autsajder Olimpijakos da im pomrsi račune?
U prvoj utakmici Final Four-a videli smo deja vu, mada ako se nešto dešava po treći put, da li je to uopšte deja vu ili nešto sasvim novo? Zlobnici bi rekli da je CSKA imao skauting isti kao onaj pre dve godine ili ti onaj od pre tri.. Itudis je meč počeo sa petorkom Teodosić – Voroncević – Vims – Krijapa – Kaun ta petorka fizički deluje impozantno. Bili su toliko krupni i dugi da je ponekad delovalo da Olimpijakos do sutra ne može da poentira u reketu. No, traljava igra u napadu, bleda partija Teodosića, besumično driblanje Vimsa i apsolutno nepostojanje Kiriljenka održavalo je Oli u igri. Jedina svetla tačka za tim iz Pireja u prvoj polovini meča bio je Papapetro. Momak je pojeo živog Kiriljenka i to na oba kraja terena, dok je Spanulis brljao. Jasno je bilo da Bili nije potpuno spreman fizički. Nije uspevao da obiđe protivničke čuvare ni nakon preuzimanja i izolacije protiv visokih igrača. Nije ubacio ništa, međutim ceo svet je znao da će se najomraženiji igrač zelenog dela Atine pojaviti kada je najvažnije. Skandalozna rotacija Itudisa, početničke greške De Koloa i Oli je bio tu. Lagano driblanje lopte na centralnoj poziciji, dva, tri drblinga u desno, skok u stranu, lopta leti, leti i leti i bum! Trojka Spanulisa, iste slike u glavi igrača CSKA, publika u delirijumu, Bog košarke, ma hvalospevi na sve strane i sve to zasluženo, bez ikakvog ustezanja, Bili je ponovo poljubio nebo.
- foto: euroleague.net
No, više od finala Olimpijakos nije mogao. Spanulis nije imao više snage, ostatak ekipe je katastrofalno šutirao, pre svega penale, dok je Real pokazao da su imali jasan plan koji su sproveli u delo. Pokazali su Madriđani da mogu da dobiju meč na mali broj poena, te su tako Rudi Fernandez i Felipe Rejes postali prvi igrači posle Dejana Tomaševića koji su osvojili Evroligu, Evrokup, Evrobasket i Svetsko prvenstvo. Impozantno, zar ne?
Final Four u Madridu bio je zaista dobar i titule je zasluženo otišla u ruke Realu. Ljudi koji su bili u Berlinu 2009. godine kažu daje to bio najbolji ikad i po igri, a pre svega po provodu. Tako da vidimo se u prestonici Nemačke kroz godinu dana..
Kolumna izraža mnenje avtorja in ne nujno uredništva kosarka.si!