Pogled iz Srbije: Finale

s kategorijo
Kolumna
.

StefanĐorđević je rojen v začetku 90-ih v Kragujevcu. Skozi  je dal vse košarkarske selekcije, toda za kaj več je bil  prepočasen in preveč len. Trenutno študira na  fakulteti inženirskih znanosti kragujevške univerze, že leta pa  se ukvarja z analizami, skavtiranjem in pisanjem o košarki.

Zaradi pristnosti Stefanove kolumne vsak torek berete v izvornem srbskem jeziku, vezane pa so prvenstveno na ABA  Ligo in košarkarsko dogajanje na področju bivše države ter po novem tudi na ligo NBA in njene košarkarje.

 

Da budemo iskreni živeti u Srbiji najčešće je jako teško, no biti navijač košarkaške reprezentacije Srbije je uvek nešto prelepo. Nekako valjda za sve gluposti koje svakodnevno trpimo ova košarka nam dođe kao neki melem za dušu. Stvarno smo privilegovani da imamo tu čast da smo fanovi ovakvih igrača. U poslednje tri godine dva finala i jedno polufinale. Ma poezija dragi čitaoci…

Prvo finale nam je donelo razočaranje. Jesu Španci izgubili svega 6 poena razlike, ali niti u jednom momentu nisu bili ni blizu da pobede. Pored toga sama utakmica je bila jako, jako slabog kvaliteta. Očekivanja su bila mnogo veća. Očigledno da u timu nije bilo dovoljno sveže krvi, a da su nosioci, osim Gasola, već zreli za penziju. Bolna je činjenica da je Rubio pre 8 godina igrao bolju košarku nego danas. Takođe postavlja se pitanje zašto je pozvan Kalderon, pa i Abrinjes kada su Olimpijske igre mogli da prate poput nas na malim ekranima. Zašto na primer talentovani Vives nije bio u timu?

To su pitanja koja Španci moraju sebi postaviti. Takođe i pitanje, šta posle starijeg Gasola?

Sa druge strane daleko od toga da su Amerikanci pokazali neku blistavu igru. Brljali su na sve strane i bili su nervozni. Ruku na srce nisu bili toliko bezobrazni koliko su sudije potpuno bezveze svirale tehničke greške. Kao da je utakmicu sudio pijani Mile iz naselja, a ne sudije koje bi trebalo da budu sam vrh svog posla. Ateltska nadmoć bila je sasvim dovoljna ovog puta protiv Španaca. Ponekad su Španci delovali na defanzivnom skoku kao student koji pokušava da uhvati uslov za budžet u poslednjem semestru. U prevodu tužno je to izgledalo…

Drugi meč nam takođe nije doneo uzbuđenje, ali je doneo jednu vrhunsku predstavu. Način na koji je Srbija igrala je fascinantan. Ja ne pamtim da je Srbija odigrala bolju odbranu, pa baš nikad ranije. Skauting protivnika, ideja kako da se protivnik zaustavi bio je vrhunski. I sve to su igrači Saše Đorđevića na terenu sproveli u delo maestralno. Konstantnim bambovanjem su totalno oduzeli ofanzivnu igru Kengurima. Marković je odsekao Milsa, a u retkim slučajevima kada je Marković kasnio posle bloka preuzimao ga je Kalinić. Rezervni bek San Antonia nije mogao da diše. Forsirao je neke šuteve, ali nije mogao okean da pogodi. Bejns, Delavedova, Bogut se gotovo nisu ni pojavili na terenu. Svega 14 poena Ozija na poluvremenu je bio jasan signal i znak na šta će se to završiti.

Kada je u pitanju napad Srbije to sve staje u dve reči – Miloš Teodosić. Još 2006. godine, kada sam ga prvi put gledao, sam znao da on ima nešto posebno. No, ovo što Miloš radi je izvan mojih fantazija. Način na koji on deli pasove, bira rešenje je nešto što nikakva nauka ne može da objasni. Nema nauke da objasni onakav pas protiv Amerike. Teo je sigurno najbolji plejmejker u istoriji srpske košarke, a bez preuveličavanja radi se o jednoj o najbogatijih istorija.

images2Jasno je da su Amerikanci favoriti i to veliki, ali ne sme se otpisati ovaj tim. Tim koji je pokazao karakter, pamet, zrelost i vrhunsku igru. Da budemo realni na papiru je tim Amerike bolji bar jedno 40 razlike, ali to sve pada u vodu na terenu. Srbija mora da proba da na isti način kao u grupi napada i brani Amerikance. Moraju da budu pametni, čvrsti i pre svega bezobrani. Takođe bilo bi idealno da Amerikanci nemaju neko najsjajnije šutersko veče.  Još se sećamo kako je Irving masakrirao Srbiju pre dve godine.

Vidi se tim Majka Šaševskog nije uigran i da utakmice uglavnom dobijaju na suvi kvalitet i fizičku nadmoć. Čak i kada tako igraju oni su favoriti protiv svake ekipe. Nadamo se da će Srbija odigrati bar blizu kao protiv Australije i da ćemo imati uzbuljivu utakmicu. Idealan scenario bi bio da Srbija tokom čitavog meča ima priključak i da pred sam kraj ubace koju trojku. Da se u poslednjih 2,3 minuta uđe u neki jako neizvestan rezultat, pa kako bude.

Nažalost sve teorije, mašta i želja padaju u vodu pri podbacivanju sudija. Da li će Srbija uspeti da načini magiju i sruši apsolutnog favorita. Da li će Amerikacni još jednom ispoljiti svoju nadmoć ostaje nam da vidimo u nedelju. Ono što je sigurno je da je Srbija zemlja košarke bar tokom leta…